Није био само младић који је прерано напустио овај свијет. Дарко Дрљача је син, брат, пријатељ, школски друг, спортиста и човјек чији су осмијех, ведрина и доброта оставили неизбрисив траг у срцима свих који су га познавали.
Иако ће скоро пуних осам година од његовог прераног одласка, вријеме није ублажило бол. За његову породицу то је и данас ненадокнадив губитак, рана која никада не зараста. Исти бол дијеле и његови пријатељи, школски другови, саиграчи и бројни суграђани, јер одлазак младог човјека који је тек требао да испише најљепше странице свог живота оставља празнину коју ништа не може испунити.
Дарко је као дјечак одрастао уз фудбалску лопту и стасавао у омладинским селекцијама Фудбалског клуба „Слобода“. Судбина је, нажалост, хтјела да због тешких срчаних проблема октобра 2018.године прерано прекине спортски пут којем је био посвећен свим срцем. Ипак, његова љубав према спорту никада није престала да живи. Данас живи кроз генерације младих фудбалера, кроз меморијални турнир који с поносом носи његово име и који из године у годину окупља његове пријатеље, спортисте и људе великог срца, доказујући да сјећање на Дарка не блиједи.
А Дарко није живио само за спорт. Волио је музику, свирао хармонику и својом ведрином уносио радост гдје год би се појавио. Управо зато и данас живи у пјесми, у сјећањима, у причама које се препричавају и у осмијесима оних који су имали срећу да га познају.
Колико је био вољен најбоље свједочи и мурал који су, из љубави и поштовања, њему у част осликали његови пријатељи и школски другови. Тај мурал на првој Гортановој згради није само умјетничко дјело, он је симбол пријатељства, захвалности и обећања да Дарково име никада неће бити заборављено. Он је тихи чувар успомене на једног доброг и племенитог младића, чији лик и данас будно гледа свој Нови Град.
Када се 2018. године 19-годишњи Дарко борио за живот, Нови Град и Република Српска били су уз њега. Организоване су бројне хуманитарне спортске и културне манифестације, јер су људи вјеровали и надали се да ће побиједити најтежу животну утакмицу. Иако је та битка, нажалост, изгубљена, побиједила је љубав коју је оставио иза себе. Та љубав и данас окупља људе, чува успомену и подсјећа да постоје они који никада не одлазе.
Јер, човјек је жив све док живи у срцима других. А Дарко Дрљача живи. Живи у својој породици, која с поносом носи успомену на њега. Живи у својим пријатељима, који сваке године организују турнир у његову част. Живи у муралу који краси град, на фудбалским теренима на којима је одрастао, у звуцима хармонике коју је волио, у свакој испричаној успомени и у сваком искреном сјећању.
Неки људи својим животом оставе траг који вријеме не може избрисати. Дарко је био један од њих. Зато његов осмијех, племенитост, доброта и ведри дух остају вјечни дио колективног памћења Новог Града. И док год га се сјећамо, причамо о њему и с љубављу изговарамо његово име, Дарко ће живјети – тихо, али вјечно.
