Blic – Stanko Adžić iz Kijevaca kod Gradiške, sa porodicom stanuje u najstarijoj kući u Potkozarju, izgrađenoj 1770. godine.
Graditelj jer bio Manojlo Adžić njegov predak koji je time, kaže, podigao za života najbolji spomenik po kojem ga i sada pominju.
U toj kući, priča Stanko, najlepša su mu jutra uz kafu i razgovore o obavezama koje predstoje.
– U ovoj kući su moje i uspomene mojih predaka. Ona prkosi vremenu, odoleva svakom zlu, a njen neimar je moj predak pete generacije. Sastoji se od tri prostorije, kućara, mječara i ognjišta. Sada najčešće sedim na mestu koje su zauzimali moj deda Stanko, moj otac Veljko, stric Krse i drugi preci – ispričao nam je Stanko pokazujući mnoge starine, među njima siniju na centralnom mestu, koje su i sada u funkciji.
Kuća je ozidana čerpičem, blatom i prućem na temeljima od kamena i drvenih greda. Ništa tu nije prepravljano niti menjano, veli Stanko, nego kako je izgledala nekada, takva je kuća i sada.
– U ovoj kući je živelo i po 12 članova iste porodice. Sada nas je mnogo manje. Osim mene, to je moja supruga Beba, sin Dragan, snaha Slađana i unuka Teodora. Za mene je u staroj kući bolje i lepše nego u zidanoj jer je leti hladno, a zimi toplo – veli Stanko.
Živko Majdanac, jedan od najstarijih stanovnika Kijevaca ispričao je za Srpskainfo da se ovde sredinom prošlog veka, kao i u davnoj prošlosti teško živelo, na primitivan i starinski način obrađivala zemlja, putevi su bili loši, a prevozna sredstva najčešće su bila zaprežna, volovska i konjska kola.
– Kijevci su za nekoliko decenija prešli dug i težak put do sadašnjeg izgleda, načina i uslova života. Ovo je moderno selo, bogate i duge istorije, u kojem se dobro živi, ali nema omladine. Nekada pune kuće su zatvorene i opustele a asfaltnim cestama narod otišao u gradove – zaključuje Živko svoju teoriju o prošlom i sadašnjem vremenu u Kijevcima.
Učitelj Momčilo Marjanović (88) koji je u ovom selu radio 14 godina, prelistavajući stare fotografije zajedno sa svojim učenicima, kazao je da su Kijevci jedinstven muzej na otvorenom u kojem žive vredni i dobri ljudi.
Bunar seoski frižider
Isprede kuće Spomenka Stojnića, doskorašnjeg vozača kamiona u Italiji koji se vratio u Kijevce, je bunar iskopan 1976. godine. Dubok je 16 metara, a iskopao ga je Mirko Vranić iz Cerovljana kojeg je angažovao Spomenkov otac Mile.
Bilo je čudno, seća se ovaj uzorni domaćin, kada je Vranić odredio brdo kao mesto gde ima vode. Svi su se čudili tome, sumnjali ali se ispostavilo da je u pravu.
– Voda je hladna i pitka, nikada ne presušuje. Sada je manje koristimo jer je izgrađen vodovod. Nekada je ovaj bunar bio veoma mnogo eksploatisan, čak je imao funkciju seoskog frižidera. Sve što je tokom leta trebalo sačuvati od vrućine i visokih temperatura, meso, kolače, svakojaku hranu spuštali smo u bunar, iznad vode – seća se Spomenko svrhe i funkcije svoga bunara.
Više na linku: https://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/selo-kao-muzej-na-otvorenom-svuda-spomenici-stare-kuce-i-zidine/w1kw272
