U sjenci brojnih informacija o naredbama, odlukama i drugim mjerama koje se donose u cilju sprečavanja širenja virusa korona , ostali su profesionalni vozači koji, osim brojnih problema na samim odredištima i graničnim prelazima strahuju i od povratka kući.
Bez obzira na sve zabrane njihov i status pilota je poseban što znači da rade i u vanrednim uslovima.
Kako to u praksi izgleda ispričali su nam neki od njih.
Naš sugrađanim Nemanja Mikelić vozi za slovenačku firmu i kaže da je prije mjesec dana vozio ture u Italiju.
„Ljudi su bili oprezni,nosili su maske,rukavice…dok je nama vozačima zabranjeno gotovo sve. Svodilo se na to da dođeš pred firmu, ne izlaziš iz kamiona, neko dođe po papire, uzme ih i kaže gdje da parkiraš. Kad parkiraš, sam si, otvoriš ceradu, pripremiš sve i čekaš, sjediš u kamionum zatvoren. Kad završe istovar, zatvorim ceradu a papire mi ostave na kapiji, na sandučiću ili slično“, kaže on.
On kaže da je u poslednji pet- šest dana problem i samo parkiranje dok imaju pauze, jer su mali parkinzi blokirani i zatvoreni.
Osim toga, na benzinskim pumpama je zabranjeno tuširanje pa su prinuđeni da minimum higijene održavaju perući se vodom iz kanistera i flaša.
„Na granicama nam stalno mjere tepmeraturu,i nešto stavljaju na čelo. Jos nisam primjetio da je nekog vozača izdvojilo da je zaražen. Sad su tako počeli i u svakoj firmi gdje dođemo, portir kao doktor , toplomjer i pregled“, navodi on.
Dešava im se da natovare robu i do za dva- tri dana dođu na odredište, firma je zatvorena i roba se vraća što već i poslodavce dovodi u situaciju da ne znaju šta dalje.
Mikelić kaže da je trenutno u Španiji veoma teška situacija u vezi sa virusom korona .
„Ali u Španiji nam ljudi daju podršku,kače transparente na kojima piše hvala sto vozite…Lijepo je to vidjeti.Njihov sindikat se obratio svima nama, ko ima problema, oni će pomoći,vozači sami kao pojedinci ili grupe,baš su ljubazni“
Desava se i da dok vozimo kroz Njemačku da nam ljudi trube i pokazuju kao znak neke podrške…“, kaže on.
Navodi da je intenzitet saobraćaja veoma slab i da su na putevima uglavnom kamioni.
Našim vozačima dolazak kući predstavlja veći problem od same vožnje , ne znaju mogu li doći i ako dođu koje su procedure.
Još jedan naš sugrađanim Dalibor Kukavica ističe da ih niko ne pominje iako voze hranu, lijekove i svo ostalo potrebno.
“ Niko se ne pita koliko izlažemo svoje živote, imamo podršku samo od svojih porodica kojima nema ko pomoći, čak smo i mi sami nemoćni da ih pomognemo. Niko nam ne nudi da se zaštitimo, bar minimalno ali zato dostavljamo sve za zaštitu. Ne tražimo ništa osim jednog, kad nas vidite na putu samo malo poštovanja i biće dovoljno. Dragi naši građani, želimo vam zdravlje i svu sreću u ovim teškim trenucima, a vama kolege SRETNO I ČISTI PUTEVI“, poručio je on.
Svoje iskustvo sa nama je podijelila i Jovanka Mišurić iz Doboja koja kamion na različite destinacije u svijetu vozi za jednu domaću firmu.
Ona kaže da vozači i dok su na pauzama ne mogu odmarati jer su im misli kod kuće, sa porodicom.
„Krećem i ja polako u noć, na auto cesti koja je obično krcata kamionima…tek poneki naiđe. Vozim se već četiri sata, sviće…najljepše su zore, dan kad se budi. Eh, da samo znate koliko smo ih mi ispratili, ali i dočekali kroz šajbu kamiona. Odmiče kilometar po kilometar puta…smjenjuju se putokazi, gradovi. Prolazim Frankfurt u sedam sati ujutro, nema ama baš nikakve gužve. Sad već shvatam ozbiljnost situacije. Razmišljam po ko zna koji put o svojima,noć prije smo se čuli ja i najmladji sin…rekao je „Mama,uvedene su vanredne mjere u gradu“…objašnjavao mi do detalja šta i kako,dok sam ga ja pomno slušala. Taj dan sam prešla skoro 800 kilometara kroz Njemačku,dok je to skoro pa nemoguće u „običnim danima“…Opet razmišljam o KORONI….Stalno sam na vezi sa djecom,mama me zvala,sestra,brat , kolege…svi su već debelo zabrinuti za novonastalu situaciju“, navodi ona.
Na granici Austrije i Slovenije primjećuje natpise o obaveznom rastojanju između ljudi.
„Nastavljam dalje, stajem 40 kilometara do adrese, na jednoj velikoj pumpi.. parking je pun.. ali nigdje čovjeka. Restoran na pumpi je zatvoren. Vraćam se u kabinu,tu mi je vikend provesti .Nadam se da će naići neko…ali nema nikoga .Čujem se sa kolegicom,obećala je doći na kafu…i došla je.Hvala joj.Treba mi neko da progovorim sa nekim barem riječ“, kaže ona.
Poslije vikenda i istovara krenula je kući uz dodatna stajanja na granicama, dolazak u koloni kamiona uz policijsku pratnju do granice BiH.
Ovo je dio njihovih iskustava koje su podijelili s nama.
