Скоро седам година је прошло како нас је напустио Синиша Вукота, Новљанима познатији као Симо. Нема га на његовим Оградама, у његовој Пионирској улици, на кеју уз плажу Зелене степенице, нема га на мјестима на којима је годинама био неизоставан дио свакодневице, али га има у причама, анегдотама и сјећањима оних који су га познавали.
Симо је био боем у правом смислу те ријечи. Добар дио живота проводио је на новоградском кеју, уз обалу Уне и неизоставну гитару. Одлично је свирао, волио пјесму, дружење и онај препознатљиви боемски начин живота. Био је човјек уз којег никада није било досадно и лик којег су Новљани једноставно вољели.
Био је непосредан, спонтан и свој. Специфичан већ по самој својој појави, ненаметљив на прву, али човјек који би својим причама, хумором и начином на који је доживљавао живот врло брзо постао центар пажње. Није био доктор, није био магистар, није имао велику титулу, функцију, нити неко велико звање. Није имао потребу да се истиче, а ипак, управо својом скромношћу, ненаметљивошћу, специфичним смислом за хумор и бројним причама, Симо је успио да остави траг који године нису избрисале.
Памте га и нешто млађе генерације, које су га у ранијим годинама виђале на баскету испред Основне школе „Свети Сава“. Касније, када је болест узнапредовала, није више било снаге за таква дружења и игре, али су остала сјећања на вријеме када је Симо био редован у друштву.
Посебно мјесто у тим причама заузима култни кафе бар „Гол“, мјесто окупљања грађана насеља Ограде и бројних Новљана. Управо испред „Гола“ испричане су многе приче, а међу њима и оне у којима је главни лик био популарни Симо.
И данас се на Оградама, али и широм Новог Града, препричавају анегдоте везане за њега. Некима се урезао у сјећање по гитари, некима по пјесми, некима по шали и добром расположењу, а некима је једноставно по томе што је Симо био – Симо.
Јер, град не чине само његове зграде, улице, институције и знамените личности. У град себе уграђују и они који својим животом, карактером и присуством оставе траг међу људима. Неко то учини образовањем, титулама, идејама или великим дјелима, а неко једноставно тако што буде свој и остави људима лијепо сјећање.
Синиша Вукота је свој траг оставио управо тако. Скромно и ненаметљиво, али довољно снажно да га се и седам година након његовог одласка сјећају Ограђани и Новљани.
А када се име Симо помене у неком од новоградских друштава, прича се и данас често заврши осмијехом. И то је, можда, најљепши доказ да није заборављен.
Јер, неки људи прођу кроз град, а неки људи постану дио његовог духа. Симо је, без сумње, био један од њих.
(Захваљујемо Немањи Вујошевићу на уступљеним фотографијама)
