Град чине људи, они који у њега уткaју себе, своју енергију, своје навике, радости, борбе и емоције. Један од таквих људи био је Новљанин – Милан Станковић, свима познат једноставно као Ћићо. За генерације Новљана, Ћићо није био само човјек на трибинама – он је био симбол. Синоним за вјерног навијача ФК „Слобода“, икона новоградских трибина, човјек који је са клубом прошао и добро и лоше, побједе и поразе, али никада није одустао. Његова енергија, срце и глас били су неизоставни дио сваке утакмице. Многи ће рећи – без Ћиће, трибине нису биле исте.
Иако је Слобода била његова велика љубав, у срцу је носио и београдски Партизан. Ономад га је његов син Давор најбоље описао, рекавши „да је Ћићо био најпознатији Партизановац међу навијачима Слободе, те најпознатији навијач Слободе међу Партизановацима“. Управо тај спој говори колико је био посебан. Али, Ћићо није био само навијач. Био је Новљанин у пуном смислу те ријечи – сусретљив, срдачан, човјек који је свакога поздрављао, који је знао да застане, поприча, одигра партију шаха са пријатељима и ужива у тим малим, али вриједним тренуцима. Носио је у себи искуства и тежину ратних година, био је и ратни командант, али прије свега човјек широког срца, пун емоција и љубави према људима и граду.
Ћићо нас је напустио прије нешто више од двије године, али није отишао из сјећања. Такви људи не одлазе – они остају у причама, анегдотама, у сликама са трибина, у поздравима на улици које и даље чујемо у мислима. Нови Град га памти. И памтиће га. Суштина ове наше приче и јесте да нашег Ћићу забораву не дамо. Јер град не чине зграде, него људи. А, Милан Станковић – Ћићо био је и остао један од оних који су себе заувијек уградили у душу овог града.
/на фотографији испод Ћићо је са легендарним нападачем Партизана Драганом Манцеом, 1985.године, поводом 75 година постојања ФК „Слобода“, када је београдски Партизан био гост на „Млаквама“/
