У сусрет божићним празницима, поново се у нашим срединама све чешће чују пуцњи, експлозије пиротехнике и звуци који више подсјећају на ратне године него на најрадоснији хришћански празник – Рођење Христово.
Пуцање из ватреног оружја и неконтролисана употреба пиротехнике постали су, нажалост, појава која се често правда „обичајима“, иако са нашом вјером, традицијом и истинским смислом Божића имају врло мало или нимало везе. Стиче се утисак да се у тој буци покушава доказати нешто – као да је неко „већи Србин“ или „већи православац“ ако гласније пуца. Такво схватање је погрешно и опасно.
Божић је празник мира, породичног окупљања, скромности и молитве. То је вријеме када се, по хришћанском учењу, треба стишати бука у нама и око нас, а не појачавати је. Ниједан пуцањ не може бити израз вјере, нити иједна експлозија доказ љубави према традицији.
Осим што нарушава мир и ствара страх – нарочито код дјеце, старијих, болесних и животиња – пуцање сваке године носи и реалну опасност од несрећа. Довољна је једна залутала муниција или непажљиво употријебљена петарда да се празнична радост претвори у трагедију, а славље у жалост.
Зато је важно подсјетити: достојанствено обиљежавање Божића не тражи буку, већ поштовање. Не тражи доказивање, већ смирење. Не тражи пуцње, већ мир у срцу и међу људима.
Празнике можемо и треба да славимо онако како доликује – у кругу породице, уз традиционалне обичаје, молитву, радост и међусобно уважавање. Тако се чува и вјера и образ, а Божић остаје оно што јесте – празник наде, мира и љубави.
