На данашњи дан умро реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури – она је од његовог времена добила изразито народно и национално обиљежје.
На „Књижевном договору“ српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа. Основну писменост је учио у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша.
У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. Послије пропасти Првог српског устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ , а 1818. „Рјечник“.
Писао историјска свједочанства
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.
Гигантским радом, за који би тимовима научника и културних радника биле потребне деценије, стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847, када су објављене „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђуро Даничић је студијом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке. Цијела епоха – развијени српски романтизам – била је под његовим утицајем.
Његови посмртни остаци су 1897. пренесени из Беча у отаџбину и уз мошти Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
За свој рад добио је мало новчане помоћи и живио у сиромаштву. Учествовао је у Српским устанцима против Османлија и написао је исцрпне извјештаје о њима. Умро је у Бечу 1864. године.
